Синтеза Аспирина и Хероина

Прича о ова два лијека говори о великој жељи и напорима хемичара, крајем 19. вијека, да синтетишу нове супстанце које би се користиле за лијечење. До тада су кориштени само активни принципи изоловани из дрога или супстанце које су добијене синтетским путем, исте хемијске структуре као познати активни принципи. Након одређеног времена створили су се услови за синтезу нових љекова. Један од начина била је модификација хемијске структуре већ познатих активних принципа а други је био синтеза нових супстанци хемијским реакцијама од тада доступних органских једињења.

Аспирин (ацетилсалицилна киселина) јесте једно од највећих фармаколошких достигнућа 20. вијека. и најчешће кориштени лијек широм свијета. Вјекови су прошли од открића љековитих својстава претече овог лијека до развоја савременог фармацеутског производа. Иако је Аспирин синтетисан 1897.године, историја употребе салицилне киселине датира још од прије 3500 г.п.н.е., када су Сумерани и Египћани а касније чувени љекари древне Грчке и Рима употребљавали кору врбе против бола, повишене температуре и одређених упалних процеса. У 18. вијеку (1763. г) први пут су научно потврђена дејства осушене коре врбе. Почетком 19. вијека (1828. г) извршена је екстракција салицина као активног састојка, а затим, 10-ак година касније, научници су успјели да хемијским реакцијама салицин преведу у салицилну киселину. Након откривене хемијске структуре (1859.г.), салицилна киселина је успјешно добијена и синтетским путем. Увођење салицилне киселине као лијека у терапији проузроковало је појаву нежељених ефеката, који су се манифестовали у виду јаке иритације желуца, мучнине и повраћања. Ови нежељени ефекти су представљали велики проблем код особа које су свакодневно користиле овај лијек, што је ограничавало његову примјену.

Њемачки хемичар и фармацеут Феликс Хофман, након успјешно завршеног доктората, свој радни вијек почиње у компанији Bayer. Хофманов отац је имао реуматоидни артритис праћен јаким болом, а већ деформисани зглобови су утицали да веома тешко функционише. Употребљавао је салицилну киселину коју је тешко подносио због нежељених ефеката. Патња његовог оца мотивисала је Хофмана на самостална истраживања на синтези нових љекова који би били безбиједни за лијечење свакодневног бола. Највише је експериментисао са ацетил групом, додавао је различитим супстанцама у нади да ће им побољшати ефекте или смањити токсичност. Био је подстакнут синтезом фенацетина, првог синтетског лијека компаније Bayer, који је добијен ацетиловањем нуспродуката производње синтетичких боја. Хофман је претпоставио да би салицилна киселина била подношљива ако би била растворљивија у желудачној киселини. Да би постигао овај растворљивији облик, замијенио је водоник из хидрокси групе на бензенском прстену салицилне киселине са ацетил групом. Овом реакцијом настала је ацетилсалицилна киселина са жељеним терапијским ефектима и благим, подношљивим нежељеним ефектима.

Након што су студије потврдиле ефикасности и безбиједности ацетилсалцилне киселине, компанија Bayer почиње производњу новог лијека под називом Аспирин, чије име потиче од ацетил („А“) и Спиреа, назив рода жбуња који је био извор салицилне киселине. Од тада Аспирин постаје синоним за компанију Bayer и уједно најпознатији лијек на свијету. Његов значај није умањен ни данас, напротив, развијене су различите форме Аспирина и проширене су индикације у превенцији обољења срца и крвних судова. Аспирин ће вјероватно бити и лијек будућности јер су у току истраживања о његовом ефекту на деменцију, кардиолошке болести и карциноме.

Само 15 дана након синтезе Аспирина, Феликс Хофман врши ацетилацију алкалоида морфина. Морфин је први изоловани алкалоид са снажним аналгетичким ефектом. Међутим, употреба морфина је ограничена јер доводи до зависности. Хофман је имао циљ да синтетише супстанцу која би задржала терапијско дејство без испољавања зависности. Ацетиловањем морфина добио је диацетилморфин, чије је дејство тестирао на животињама и добровољцима из компаније Bayer. Након примјене, радници Bayera осјећали су се „јуначки, херојски“ (heroischпо чему су ову супстанцу назвали Хероин. Први резултати испитивања ефикасности и безбједности Хероина су били толико обећавајући да се сматрао чудесним лијеком. И заиста, у терапији бола био је ефикаснији од морфина, па је на Конгресу њемачких природњака и љекара (1898.г.) представљен је као сигурна алтернатива морфина која не ствара зависност. Од 1899.год. Bayer производи велике количине Хероина за 23 земље свијета, а највећи потрошач је била Америка, која је имала највећи број зависника од морфина, првенствено ветеране грађанског рата. Прије него што је препозната екстремна зависност од Хероина, Bayer и друге компаније, су га нашироко продавале за сузбијање кашља, ублажавање порођајних болова и тешких ратних повреда, за припрему пацијената за анестезију и за контролу одређених менталних поремећаја. Међутим, три године касније, пријављени су први случајеви толеранције на Хероин, а потом бројни случајеви јаке зависности због чега Bayer 1913. г. престаје са његовом производњом.